Alisine pesme i jos ponesto

              Jeste, Milan je dobio rod artiljerije. Ispunila se očeva želja!

              I sada Milan drži u rukama taj poziv dok gleda kroz prozor oca i majku i ostale rodjake i komšije koji pomažu u spremanju trpeze pod velikim šatorom. Svestan je da uskoro odlazi, da ga čeka neki novi život. Sasvim drugačiji od onog na koji je on navikao.

             «Da li sam mogao to izbeći? Da sam upisao faks, odgodio bih vojsku za još par godina.» - kao da je razgovarao sam sa sobom, ali nemirne misli nisu ga napuštale. «Da li da prihvatim civilno služenje? Bio bih ovde, u svome gradu, kraj svoje Dragane... Ne! To ne bih mogao učiniti ocu!»  

           Setio se priča svog dede Milana. Govorio je da je biti vojnik, pa još artiljerac, nešto posebno. Da je to ponos, dika! I deda je bio artiljerac u Prvom Svetskom ratu, pa i u onom Drugom. Otac je isto služio taj rod. Eto, sad je došao red i na njega. Pa, kako da on bude taj koji će prelomiti tu nit, taj amanet koji se prenosi kolenima? Deda bi bio tako ponosan da može videti svog unuka u uniformi. E, da je poživeo još koju godinu. 

           Vidi Draganu, ulazi u dvorište. Priča sa njegovom majkom, grli je. «Kako je lepa», pomisli, i još dugo gleda u nju, kao da želi njen lik što dublje da utisne u sebi.

            Kako će on tamo bez nje? Kako će ona bez njega? Možda će ga zaboraviti? Pa, ne ide on tamo na par dana, dugo je to... Zna, daleko od očiju-daleko od srca! Tako je govorila njegova baka. Ali, zna i da ga Dragana voli.

-         Donela sam ti poklon! – rekla je, ulazeći u njegovu sobu.

-         Meni si ti najveći poklon! – tiho je šaputao Milan,dok ju je ljubio. Potom je uzeo u ruke dar koji mu je Dragana pružila.

            I njemu sada drhte ruke. Skida selotejp sa šarenog papira u koji je umotala poklon. Kada je razmotao, video je komplet koverti i papira u boji.

-         Hvala ti! Mada... Znaš da baš ne volim da pišem pisma. Više volim poruke, kraće su...     

-         Ne brini! U vojsci se svako raspiše. Videćeš kako ćeš i ti pisati meni.

            Dirnula ga je njena pažnja. On se nije setio ništa njoj da kupi. Da je iznenadi. Da zna da i on nju mnogo voli. Da će mu nedostajati. Sve. Njen pogled, osmeh, miris kose, miris tela. Sve to sada ostavlja ovde. Možda nekom drugom.

            Nije prestajao da muči sam sebe bezazlenim mislima. Na dve strane razvlačile su ga misli o njoj, ali i misli da uskoro odlazi. Kako će već noćas spavati na tvrdom vojničkom krevetu. Ujutru će ustajati mnogo ranije no što je to do sada radio. Neće ga buditi umilni majčin glas, onako tiho i lagano, kako samo majka to ume.

           Gleda njene oči. Upija nežnost iz njih kao da upija svu hrabrost da ne posustane. Usne mu drhte. Hteo bi joj još mnogo toga reći. I ona ćuti.

           Iz dvorišta se i dalje čuje muzika. Glas Bore Čorbe razbija tišinu nastalu u njegovoj sobi: “Rado ide Srbin u vojnike”, sluša pesmu i nekako se ovlaš nasmije, rekavši, više sebi u bradu: “Baš rado”.

           U dvorištu je neko još jače pojačao radio. Na to je i on prišao prozoru da vidi koga je to još dirnula ova pesma. Bili su tu njegovi drugovi. I njih uskoro čeka sve ovo.

           Utom se otvaraju vrata njegove sobe.

-         Hajde, sine, izadji! Dolaze gosti! Moraš ih pozdraviti!

            Čuo je majčine reči ali kao da nije imao snage da se pomeri. Vidi dvorište je puno ljudi, njegovih prijatelja, rodjaka, komšija. Svi su došli da ga isprate.

            Prišla mu je Dragana. Stegnula ga rukama oko grudi i stojeći iza njega, naslonila obraze na njegova pleća. Osetio je njenu toplinu. Miris njenog parfema što se već neko vreme širio prostorijom. Ne sme se okrenuti ka njoj. Ne želi da vidi da mu oči suze. On je muškarac, a muškarci ne plaču. Zna on to, ali mu je tako teško.

            Okrenuo se i tada se susreo sa dva plava njena oka. U njenim zenicama video je svoj lik. Ljubio je dugo nežno njene usne, kao da to čini prvi put.

            Od vani je sada počeo da se čuje zvuk trubača. Ispred njih ide stric sa flašom rakije u ruci. I u očevim očima zaiskrila je suza. I majka je već dugo plakala naslonjena na rame svoje sestre. Bile su to suze radosnice.

-         Idemo napolje! – rekao je Milan Dragani, - nije red da me čekaju!

Kada se pojavio na vratima, otac se okrenio trubačima:

-  Hajde, sad onu moju! Moj Milane, kad u vojsku podješ...