Alisine pesme i jos ponesto

          Svoju životnu priču vam sada neću ispričati.  Reč je o nekom drugom, eto nek bude i slično meni, to sad nije bitno, ili nek se odnosi na bilo kog drugog, možda na nekog vašeg poznanika ili vas same... Imena i godine nisu važne... Važna je suština onoga što vam želim reći.   

         Hiljade mladih (a kako godine prolaze i ljudi srednjih godina i oni još stariji) imaju isti problem, kao junakinja moje priče. Hiljade njih zovu jednim imenom: „Nezaposlen“. A njoj, kao da rane kidaju još jače kad se tim imenom potpisuje, kad dokumenta razna ispunjava, kad u redu ispred vrata na evidenciji Centra za zapošljavanje stoji, godinama tako, kad u školi dete popunjava razne obrasce i kad ispiše: majka nezaposlena, ili samo ostavi prazno mesto... Pa pogne glavu, kao da je nešto ukralo, kao da se stidi... Kao mač poseče joj dušu svaki put (kad po ko zna koji put!) bude odbijena na konkursu iz već njoj poznatih razloga, nedostatak radnog iskustva u struci, ili uopšte... (A kako i imati radnog iskustva ako već godinama nosiš to ime: Nezaposlen?)     

       Verovala je da će životom u gradu lakše doći do zaposlenja, da su u gradu veće mogućnosti... Sa velikim žarom, osmehom, snovima, hitala je u grad, ovaj grad, kao klinka kad je odlazila sa sela, kao devojka puna snage, volje za životom i dokazivanjem.      

      Verovala je da će dobrim uspehom u školi, poštenjem, primernim vladanjem, lepim kućnim vaspitanjem i maminim savetima da ne odgovara starijima, da bude strpljiva i  dobra prema svima, da će time što je sa sobom ponela u grad postići nešto u životu, dočekati svoju priliku, svojih pet minuta.      

      Sada vidi: pored nje prolaze oni sa slabijim uspehom, sa manjom stručnom spremom, prolaze oni koji znaju oba jezika sredine ( što je u ovom gradu nezamislivo da ne znaš i jezik sredine!), i prolaze oni koji iza sebe imaju nekog...A ona tapka u mestu. To je ljuti. To što je godinama žuljala stolicu, znojila se i borila, borila za ocene, za uspeh... Sada te ocene blede na papiru a diploma stoji u ladici neostvarenih snova.   

         Lepo je maštala nekada... Lepo snevala: postaće poznati novinar, postaće pisac... Njene priče putovaće svetom. Ona će putovati svetom. Obići sva ona mesta koja je još kao klinka davno zaokružila u svom atlasu... Snovi su lepi, gorko je ono budjenje!     

       Pokucala je na mnoga vrata. Neka otvorila, neka ne. Neka su odmah na početku za nju bila prevelika i zaključana, za nju nedostupna. Iza mnogih je srela nasmejana lica ljudi koji su je dočekali, zapisali kao nešto, ljubazno rekli: „Javićemo vam se“ i ispratili na ta ista vrata bez i jednog glasa posle. Ponekad se pitala zar je jedini gubitnik ovoga grada, a znala je da nije tako, da nije sama... Samo joj se činilo da se kola uvek slome na njoj, da je ona ta koja uvek izvisi.     

       Ali, diže glavu! Uspravlja se, neda porazima da je slome! Godinama tako!          

  Čeka snove svoje da ostvari! Piše... O, da! Piše! Sve više... Poneki tekstovi se objavljuju u raznim časopisima, i ona tada skače od sreće, ali stalni posao ne dobija. Ali, čeka! Upornost se isplati, govori sama sebi. Mora da se isplati! Valjda to neko od gore vidi sve....    

        Ovo je samo još jedna priča iz ovoga grada... Njena priča. I ne samo njena. Verujem da je slična pričama mnogih od vas. Možda vam se i snovi poklapaju, možda su slični. Potpisujemo se svi istim imenom, bilo kako da se zovemo. I ova priča, nije samo još jedna obična priča našega grada... Znam da nije...