Alisine pesme i jos ponesto

                        Koliko sam samo puta kao dete bosa po njoj hodila.

                        Koliko sam samo puta sa obale je pratila: Kako joj brzaci pene, kao da udara o stene, kako je nosi sve pred sobom, kako udara o kamenje.

                        Koliko sam samo puta zastala i slušala... 

                        Samo slušala...

                        A ona bi žuborom svojim pričala.  

                      Kao baka svake noći priče za laku noć. 

                        *     

                    Zastajem, slušam. Žubori. Udara o kamenje. Šušti od lišća i rastinja koje guše njen tok. Obale su urasle u trnjake malina i kupina, u koprive i travu. Putevi do obale na mnogim mestima su zakrčeni nabacanom zemljom koja je ostala iza buldožera koji je uz njen tok napravio put.

                        Put je proširen. Kamioni jure. Prašina se diže. Seča šuma je u toku.

                        A reku boli. Kidaju joj korenje. Kao da seku srce.

                       Stogodišnje šume nestaju. Na tim mestima sade borove – brže rastu, ali isušuju potoke. Tako pričaju sa žalom seljani. Oni to znaju. Oni to osećaju: da će i reka vremenom presušiti. Kad ne bude planinskih potoka. Kad ljudska pohlepa za novcem i ove šume odnese a reku zagadi, i uništi.

                       * 

                        Kao dete sam volela da se igram kraj njenih obala, da bacam sitne kamenčiće i da bosa trčim njenim tokom. 

                       Sada, mirno sedim i gledam. Slušam.

                        A ona me i dalje zove u igru. Misli da sam ona ista devojčica. Ona koja joj je dugo pričala svoje želje i molila je da ih ispuni, ona koja se prvi put tu zaljubila, koja je prvi put tu držala za ruku jednog dečaka, ona koju je tu prvi put neko poljubio.

                        Prstima je dodirujem i molim da ne plače. 

                       Zašto me sada kapi vode njene u mom pregrštu podsećaju na suze?

                        Zašto mi je teško otići, ostaviti ovaj kraj, šume i planine, sa kojih, kad vikneš, čini mi se, kao da pomeraš zemlju?

                        Zašto mi je teško korak jedan odvojiti od nje, iako znam da će me ona uvek čekati?

                         * 

                        Pitaju me ovde, u ravnici, šta me to toliko vuče njoj, šta to ona ima što nema naš Dunav. I sve tako. 

                       Oni jednostavno nikad nisu kraj nje zastali, nikad je nisu omirisali, nikad rukama dotakli, nikad se izvora hladnog njenog napili – zato i ne znaju, zato i ne shvataju zašto je volim!

                       I da je volim...  moju Prepeljšticu.