Alisine pesme i jos ponesto

               Najviše mi je pričala priče iz svog detinjstva. Ne, to nisu bile priče o princezama, o lepim raskošnim haljinama, o konjima koji mogu da lete. Bile su to priče o nemaštini, o detinjstvu u ratu, o putu do škole udaljenoj i nekoliko kilometara, o gladi, o tome da je i ona želela da ima lutku sa porculanskim očima, kao što je bila ona u izlogu u velikom gradu gde je jednom sa tatom otišla. 

             Njene lutke bile su krpene. Nisu imale prave oči. Ni pravu kosu. Majka ih je šivala, punila senom, a oči-bili su to dugmići sa starih haljina, kosa je bila od ispredene ovčje vune, gruba i grebala je ruke. Nije bila nežna i meka  kao na onoj u izlogu. Ni haljinu njene lutke nisu imale. Imale su u sebi puno majčine ljubavi. Na sebi tragove majčinih ruku i tragove mnogih neprospavanih noći u kojima  ih je ona pravila. Zato su te lutke bile posebne. Tople i meke. Kad ih uzme u ruke, kroz prste kao da prostruji neka nežnost. Gleda u oči od dugmića i kao da vidi osmeh na njenom licu. Lutka se njoj nasmijala! Živa je! Prava! A iz prikrajka majka je posmatra kako tiho a veselo razgovara sa svojom novom drugaricom. 

           Često se baka sa setom sećala tih svojih prvih krpenih lutaka. Pričala mi kako je svakoj dala ime. Svaku je vodila na pašnjak da sa njom čuva ovce ili kravu, da nije sama, da ima sa kim da razgovara. I više nije žudela za lutkom iz izloga sa porculanskim očima.

             Onda je došao rat. Tu bi baka zastala, da obriše suze, da udahne vazduha i preskoči onaj deo priče koji moje malene godine ne bi shvatile.  

           - A šta je to rat?

           -  To je nešto loše. Jako loše – odgovorila bi.

           -  Je l kao zla maćeha iz Pepeljuge?

          -  Još gore. Mnogo gore.   

          -   Je l kao veštica koja je htela da pojede Ivicu i Maricu? Kao vuk u Crvenkapi? Ili je to ona aždaja koja ima tri glave? – moje malene godine htele su sve da znaju. Nisam znala da je rat stvarno nešto mnogo gore od toga. 

         I sada se često setim bakinih priča. Dok čitam bajke i priče za laku noć svojim ćerkicama, ja često utonem u svoje detinjstvo i vidim milo bakino lice. Vidim je kako sedi kraj mog kreveta, kako me grli i daje poljubac koji će oterati sve ružne snove. 

             I sada je moj andjeo čuvar i sa neba me čuva od svog zla ovog sveta.